Svaki dan je isti kroz moj hodnik.
Nikada ne dodjem do mojih vrata, a da ne cujem zvizdanje
od jednog momka, koji kaze da me ceka.
Ono sto bi on trebao da uradi je da ode i da se istusira.
I jedan dosadni me opet zaustavlja,
i ja se pravim da sam zainteresovana.
Kada odjednom izlazi iz lifta,
slika mojih snova,
onaj kojeg ja zelim za mog vlasnika.
Decko iz apartmana 512,
onaj koji ucini da moje srce skace.
To je onaj kome pisem pisma nocu i danju,
koja ne mogu da predam.
Decko iz apartmana 512,
to je on koji me ucini da mucam i vise.
To je onaj na koga ja mislim i sanjam nocu i danju,
on, samo on.
I jedan stariji me poziva, "Mala, dodji da me vidis.."
I kazem mu da mi se ne svidjaju stariji rogovi zeleni.
I hodam do moje sobe veoma sporo,
sa nadom da cu ga videti.
I kada izadje da seta,
pozdravi me sa osmehom,
koji me stvarno osvoji.
Ali danas konacno sam odlucila stvarno,
svu moju ljubav da mu priznam.
Kucam na njegova vrata i jezi mi se koza,
i odgovara mi jedna matorka,
i moje srce se lomi.
Stvarno sam osetila da moje srce se lomi,
kada me je odjednom pitala"
"Trazila si moga brata?"...