Dok gori nebo nad Novim Sadom [Transliteration]

Да се не лажемо, није то био неки мост...

Од оних подигнутих да би се у њих гледало...

Не... Пре је био од оних подигнутих да би се са њих гледало...

И под њима први пут пољубило...

Али... Понекад га је Она прелазила својим уображеним кадетским кораком...

А месечина се као деверика ловила у мрежу њене косе...

По томе ћу га, ето, памтити...

Рат је као пијан сват прошао пољем... Шенлучио целу ноћ...

Калећи бес на раном житу и тек никлом бостану...

Зашто? Не питај се, јер... Тако је боље... И Бог је пристао на то...

Ратови пролазе, а људи, ето, ипак остану...

За зло сам тешки лаик... Но, то је стара прича...

Знаш већ: Била једном два брата... И то...

Кад склопим тај мозаик... Остане ми камичак...

И... То смо изгледа ми?

Ма, хитни папуче у вис, жалосна Панонска Вило...

За твоје дугме седефно ја ноћас краљевство дајем...

И лупни даире о бок... Рамена поспи априлом...

Па понизи овај мрак тим својим луцидним сјајем...

Заиграј... Боса и пркосна...

Док изнад Новог Сада ђаво пали своја кандила...

Жад на реци тамни чим се сумрак згусне...

Дунав је пред зору прек...

Плаше те авети што маглом броде тешким скелама?

Не, страх није прави руж за твоје усне...

Реши га се га једном заувек...

И веруј звезди која зраку твог живота прелама...

Није то прва неман што прети дахом ватре... Не...

Али љубав је витез...

Арханђел с мачем, спреман да и ту алу сатре...

Да... И само чека твој знак...