Amores imposibles [Serbian translation]

Kada dođe podne videćeš ga kako izlazi

Izvlačeći iz kuće toplotu doma

Iseći će poneki cvet, poljubiće svoju ženu

Pratiće trag zvezde padalice

A na ulici ćeš ga videti kako otvara cvet svoje tajne

I počeće da sanja

Možda ode na bilijar da gleda muškarce i poze

Možda izmisli sastanak

Sa nekim Adonisom koji je za njega

Nijedan muškarac ga nije voleo

Nikom nije otkrio svoju strast i igre,

Tajnu želju,

Nije bilo ljubavnih pisama,

Nije bilo dana ponosa

Neće mu vratiti izgubljena leta

I Sernuda ga vidi kako uzdiše, tužan, iz Parnasa

Umoran San Sebastijan se moli za tvoje grehe

Plače zbog tebe, ne zaboravlja

Onog koji pati u samoći,

Svoju izgubljenu ovcu

Gledaju nebo i zamišljaju želju

Sa tobom, najlepša noći,

Nemoguće ljubavi

Koje zapisuju u pesme

Trag jedve zvezde

Pisma koja se nikad ne šalju

Boce koje sijaju

U moru zaborava

Nemoj nikad da prestaneš da me tražiš

Najkukavičkiji izgovor

Jeste kriviti sudbinu

Jeste kriviti sudbinu

Kada izađe sa časa, ponovo će ga naći

U divljem delu, iza dima hašiša

On, slatki ženskaroš, on, pirat iz kraja,

Ona, slatka lutkica, ona, ozbiljna i formalna,

On ne čuje zvuk njenih krila ako prođe kraj njega

Sirota Snežana

Naš princ više voli maćehu,

Zloću iz priče

On će biti jabuka

U kojoj spava otrov

Ona će sanjati stih koji on nikad neće čuti

On se neće uspeti na njenim pletenicama jedne zimske noći

Ona će sanjati putovanje i neće biti rastanka

Ni ljubavnih pesama, ni Kapuleta ni Montekija

Odrašće i u peni vremena

Nestaju njihovi snovi

Neće ostati niti jedno sećanje

Niti jedan žal u noći

Možda jedna blaga rana

Koju će isprati zaborav

Ili voda klepsidre

Gledaju nebo i zamišljaju želju

Sa tobom, najlepša noći,

Nemoguće ljubavi

Koje zapisuju u pesme

Trag jedve zvezde

Pisma koja se nikad ne šalju

Boce koje sijaju

U moru zaborava

Nemoj nikad da prestaneš da me tražiš

Najkukavičkiji izgovor

Jeste kriviti sudbinu

Jeste kriviti sudbinu

Idući ka jugu, ako se krene autoputem

Otvorili su kockarnicu, baš blizu sela

Gde gole hurije, koje su došle iz stotinu svetova

Slave svake noći 14. Februar

A u selu jedan muškarac uzdahuje ako se neon osvetli

Nije imao Evu ovaj Adam

Nije za njega bilo zadnjeg sedišta

Ni milovanja, ni parfimisanih pisama,

Nije bilo sastanaka u parku

Nije bilo devojaka iz karavana

Kada padne noć videćeš ga kako ulazi

Kao i svake nedelje, uredan i tačan

Pronaći će je za šankom, kao nasukanog delfina

Koji je izgubio svoju zvedzu, kog je jednog dana izbacilo more

Ona sluša i on, zaljubljen, razotktriva svoje strahove

I među bukom, mladim šampanjicma,

I drugim delfinima, plaćajući njen otkup

Izgubljenim brodolomnicima

Sanja da otme svoju ljubavnicu

Gledaju nebo i zamišljaju želju

Sa tobom, najlepša noći,

Nemoguće ljubavi

Koje zapisuju u pesme

Trag jedve zvezde

Pisma koja se nikad ne šalju

Boce koje sijaju

U moru zaborava

Nemoj nikad da prestaneš da me tražiš

Najkukavičkiji izgovor

Jeste kriviti sudbinu

Jeste kriviti sudbinu