Шта се чује над Кривајом ратне деведесет пете?
Са свих страна душмани насрћу и пријете.
Шта се чује над Кривајом, на возућким висовима?
То су мунје осветничке чувара манастира.
Баш је дошло чудно вријеме када и смрт жртву бира
По правилу јединца сина, чувара манастира.
Гдје то има да се чуло да у једном истом дану
Капља зноја више вриједи него крви на мегдану?
Јер, треба стићи и помоћи на Главицу и на Клупе,
Подцјелово и на Локву, Предселицу и на Крџе.
Кривајо, Кривајо, Озрен горо мила,
Бићеш српска, немањићка, док чувара има.
Кривајо, Кривајо, Озрен горо мила,
Бићеш српска, и остаћеш, док чувара има.
Што то хучи Криваја као да се љути?
Пуста оста Возућа, опустјеше пути.
Што не звоне звона мједна немањићких манастира,
Ни недјељом ни за покој јунака висовима?
И мене је мајка моја свјетовала да се чувам,
Да се пазим, да не пијем, ал' да часно битку бијем.
И мене су, друже мили, сузне очи испраћале,
И ја желим сна и мира с' чуварима манастира.
Зато дођи, срцем пуним, узми пушку ти у руку,
Пусти ТВ, политику, већ подјели нашу муку.
Дал' ће знати покољења, дал' ће знати рука правде
Да запамти и да свети све хероје оне младе?
Ни са југа, ни запада, ни с' истока нема свога,
Озренска је ту Четврта за свој народ и за Бога!
Баш је дошло тешко вријеме, кад свак своју бригу брине,
Свако вуче својој кући, ми чувамо манастире.
Кривајо, Кривајо, Озрен горо мила,
Бићеш српска, немањићка, док чувара има.
Кривајо, Кривајо, Озрен горо мила,
Бићеш српска, и остаћеш, док чувара има.