Легенда [Legenda] [Serbian translation]

У чвору гласних жица, у грлу тесно је вриску,

Но дошло је време, и ту већ вришти - не вришти ( исход је исти)

Тек потом неко дуго неће моћи да заборави,

Како, тетурајући се, ратници о траву су брисали мачеве.

И како је махало крилима црно племе врана,

И како се смејало небо, а потом прегризло језик.

И дрхтала је рука код оног, ко је остао жив,

И одједном, у вечност се претворио тренутак

И горео је погребним пламеном залазак,

И попут вукова, гледале су звезде из облака.

Како, раширивши руке, су лежали они који су отишли у ноћ,

И како су спавали у гомили живи, не видевши снове...

А "Живот" је само реч, постоје само љубав

и смрт...

Ех, а ко ће певати, ако сви буду спавали?

Смрт је вредна живота,

А љубав је вредна чекања...