Да се бар могу пробудити
у свијету љубави,
без старих дугова
и ових наказа што су ме стално пратиле.
Да те бар могу пољубити,
без лоших сјећања на хладна прољећа,
без слике страдања,
што се баш на нас залијепе.
Јер мој је живот игра без граница,
уморна прича, тргање страница,
на којим ништа не пише.
Јер мој је живот вјечито падање,
кад збројим поразе ништа не остане,
само још вучем навике
и све на томе остане.
Да те бар могу пробудити,
каву ти скухати, у кревет донијети,
па те пољубити,
ал' тога нема и не постоји.
Да се бар могу заљубити
у малу сељанку, на неком пропланку
горе у свемиру,
тако да доље не видим.